Nije nam lako

Nekoliko je sve više primetnih i krupnih nepravdi u društvu u kome živimo. Sa raznih strana primamo poruke o stepenu slobode koji je pojedinac dostigao i količini moći kojom raspolaže – društvo se sve više razvija, nauka i tehnologija napreduju, od tebe sve zavisi, sve je u tvojim rukama… Istovremeno, neguje se bespomoćnost i zavisnost od sistema. Svakodnevni život obeležen je neprirodno dugačkim radnim vremenom, suparništvom i vrednostima potrošačkog društva. Čovek se usmerava da želi što više, brže, silnije… Sve to ne pruža mu istinski doživljaj ispunjenosti, a o slobodi da i ne govorimo.

U jednoj takvoj životnoj postavci vrlo je lako zbuniti se i ostati bez odgovora na pitanje – ko je za šta i koliko odgovoran. Neke stvari izgledaju kao da na njih ne možemo da utičemo, a u stvari možemo. Za neke druge važi obrnuto – čini nam se da na njih možemo da utičemo, a u stvari ne možemo.

Zatim, favorizuje se intelekt (racio). Širenje svesti poistovećuje se sa usvajanjem znanja. Kao da postoji trenutak u kome, kada budemo dovoljno naučili i razumeli, postajemo srećni i ispunjeni. Osećanja se smatraju nepoželjnim, ometajućim, opasnim i haotičnim delom čoveka. Ukoliko neko osećanje želimo da navedemo kao razlog zašto nešto ne želimo da uradimo onda to dodatno moramo da potkrepimo i racionalnim razlozima. Ono je nedovoljno samo po sebi da opravda sopstveno postojanje. A osećanja mogu biti dragoceno oruđe za navigaciju kroz život. Doživljaj zadovoljstva i ispunjenosti ne donosi isključivo saznavanje i razumevanje već sposobnost bivanja – sposobnost da se prime i dožive (osete) različiti utisci iz sveta oko nas i sveta u nama. Nije da je znanje manje važno, a osećanja više, ili obrnuto; važno je da negujemo oba. Ako to nije slučaj, ljudi ostaju bez važnih svojstava koja ih čine ljudima.

Na kraju, od čoveka se zahteva da bude kao mašina – da koristi svoju snagu volje i izvršava sopstvena i tuđa naređenja. Ovim se izlaže dodatnom pritisku. Zaboravlja se da ma koliko volja i svesna namera bile korisne i važne, one imaju svoja ograničenja; i da je rezultat sukoba volje i osećanja vrlo često potiskivanje ili neki drugi mehanizam odbrane. A ko ne plati na mostu, plati na ćupriji.

Javljaju se doživljaji sputanosti, pritiska, anksioznosti, nedostatka motivacije, bezvoljnosti, nezadovoljstva, nesigurnosti, teskobe, bespomoćnosti, lenjosti, odsustva smisla, nedostatka energije, različiti destruktivni impulsi… U bilo kom od ovih stanja očekuje se da čovek upotrebi svoju snagu volje i promeni ono što oseća. To nije moguće. I nije u redu. Čovek, da bi dugoročno rešio bilo koju tegobu, mora prvo da poraste iznutra, da postane veći od svoje tegobe (izvora osujećenja). A to nije samo pitanje namere i volje.

Šta da radimo? Za početak, možemo da se trudimo da na „stare“ pojave gledamo iz novih uglova.

Car je go nastao je sa namerom da obrati pažnju na pojave iz svakodnevnog života koje registrujemo ali nedovoljno ili iskrivljeno opažamo i tumačimo; i uz želju da poveća doživljaj raznovrsnosti i bogatstva sveta čiji smo deo.